Nature Photography by Dragiša Savić

Puh pripada redu glodara (Rodentia), porodici puhova (Muscardinidae). Ove životinje predstavljaju veoma staru grupu – kosti tipičnog puha nađene su u stenama starim najmanje 50 miliona godina. Evropu nastanjuju četiri vrste, svaka u okviru zasebnog roda, a na području Vovjvodine žive veliki puh i puh lešnikar.

Veliki puh (Glis glis), naziva se i obični ili sivi puh. Ova životinja guste i meke, s leđne strane pepeljastosive, a sa trbušne bele dlake, duga je oko 15 cm, a njen kitnjasti rep oko 12 cm. Ima male uši, a krupne, crne oči oivičene su tamnim “naočarima”. Rasprostranjen je uglavnom u srednjoj Evropi, a na istok se prostire do Rusije i Sirije. Stanovnik je uglavnom svetlih šuma, parkova, vinograda i voćnjaka, ali i kamenjara u planinskim krajevima. Gnezdo gradi od mahovine i korenja u dupljama starih stabala, pukotinama stena, kućicama za ptice, a često i na tavanima slabo posećivanih “vikendica”. Hrani se voćem, bobicama, orašicama, insektima, pa i sitnim sisarima, ptićima ptica pevačica i njihovim jajima. Veoma se spretno penje i skače. Aktivan je u sumrak i noću, često zbunjujući stanovnike vikendica trčkaranjem po tavanu i kotrljanjem, tamo spremljenih, oraha i badema. Mladunce (3-4) donosi na svet jednom godišnje, tokom leta. Mladi su u početku slepi (20-ak dana), sisaju do mesec dana, a samostalni postaju nakon dva meseca. Polno zreli su nakon godinu dana, a životni vek im je 9 godina. Zimu provode u dubokom zimskom snu (hibernaciji), koji traje oko pola godine.

Puh je u Srbiji zaštićen zakonom kao prirodna retkost i nalazi  se na Crvenoj listi ugroženih vrsta kučmenjaka Srbije. Ugroženi su pre svega nestajanjem staništa, širenjem obradivih površina, naselja i industrijskih zona. Upravo stoga se veliki puh prilagodio životu u kućama u blizini šume, gde je na tavanima našao zamenu za duplje, kojih je u šumama sa intenzivnim gazdovanjem sve manje.

(tekst: Vesna Habijan-Mikeš)

Copyright © Dragiša Savić. All rights reserved.